Lidija Kečkić dolazi nam iz Beograda sam, ima 38 godina. Lidija je završila Matematički fakultet u Beogradu i radi kao profesor matematike. Lidija za sebe kaže da je iskrena , pažljiva, sa velikom empatijom prema drugima, sa jakim osjećajem za lijepo. Voli muziku, djecu, životinje, cvijeće te voli da putuje. Putovanja joj predstavljaju uživanje i sa njih se vrati ispunjene duše. Lidija ima jedan divan hobi a to je dekupaž s kojim je započela prije 5 godina.
Lidija je za naš portal poslala priču o sebi i svom biznisu.
“Moje ime je Lidija Kečkić. Profesor sam matematike u jednoj od beogradskih gimnazija.
Osim što se bavim matematikom (što u školi, što van nje), otkrila sam divan hobi – dekupaž. To je moj beg od nauke u umetnost, moj način da se opustim i da stvaram nešto lepo.
Dekupažom sam počela da se bavim pre 5 godina, iz želje da sebi i svojoj porodici napravim poslužavnik. Međutim, kako nisam imala nikakvih predznanja o tome, prvo sam deci uradila po četku za kosu, a onda podmetače za čaše, dve kutijice, kao osmomartovski poklon dvema divnim ženama.
To mi se toliko svidelo, da nakon poslužavnika koji sam zaista i napravila svojoj porodici, nisam mogla da stanem. Kutije za šnalice za ćerku, kutije za nakit sebi, kutije za četke, olovke, varjače u kuhinji…
Moja drugarica Brankica se oduševila mojom novom veštinom i nagovarala me je da nastavim da to radim i da počnem da prodajem svoje radove jer su jako lepi. Ona mi je dala prvi vetar u leđa i na tome joj neizmerno hvala.
Radila sam koliko sam kada stizala, zbog obaveza u školi, oko dvoje male dece, porodice… Išla sam na radionice da naučim nove stvari. Brzo sam učila i napredovala i volela sam to što radim.
Radila sam najrazličitije kutije, različitih boja, stilova, namena. Za mlade i one u najboljim godinama, za muškarce i žene, za decu… Jedno vreme sam pravila mnogo kutija u obliku knjige Hari Poter.
Najviše volim da radim po porudžbini. Tada zajedno ja i kupac odlučimo koji ćemo motiv koristiti, koja boja će biti zastupljena, ispitam šta osoba kojoj je kutija namenjena voli, za koju je priliku poklon, kakva je osoba, koliko godina ima. Svi ovi podaci su mi veoma važni i svi nekako budu utkani u samu kutiju. Dogovorimo rok isporuke i čim kutija bude gotova, uslikam je i fotografije pošaljem poručiocu. Nakon toga se kutija preuzme ili pošalje kurirskom službom.
Svi poručioci su bili veoma zadovoljni gotovom unikatnom kutijom i uvek je komentar bio da je kutija mnooogo lepša uživo nego na fotografiji. Trudim se da kutije budu unikati, mala umetnička dela. Kada baš neko insistira da napravim kutiju po uzoru na neku prethodnu, bude ona slična, ali ne i ista.
Kada imam vremena, pravim kutije po svojoj želji i inspiraciji, i one su dostupne za kupovinu, bez čekanja.
Osim kutija za nakit, u ponudi su i pomenute kutije u obliku knjige, tablice sa kukicama za ključeve, slike i satovi za zid, kutije za hleb, za varjače u kuhinji, za olovke za decu i odrasle, za četke za kosu, korpice za kozmetiku i šminku, poslužavnici sa i bez podmetača za čaše, flaše sa slavskim i drugim motivima, kutije za kesice za čaj, kutije za koverte na venčanjima, ukrasi za jelku, svećnjaci, i još mnogo toga.
Sve ovo volim da pravim, i u zavisnosti od raspoloženja i/ili inspiracije, nešto bude brže gotovo, a nešto sačeka. Nekada i po mesec – dva, kada mi sve što zamislim nije dovoljno dobro, nego čekam nalet inspiracije.
Moje unikatne kutije su kupovane kao poklon za rođendan, punoletstvo, osmi mart, veridbu, venčanje, slavu, rođenje bebe, i uopšte, kao unikatan poklon dragim osobama.
Kako je to moja kuma divno prokomentarisala, to je način da nekome pokažemo da nam je do njega zaista stalo, te mu poklanjamo nešto pravljeno baš za njega. Ne nešto što napravi mašina u mnogo primeraka, već unikat. I zaista je to istina.
Inspiraciju za radove nalazim svuda. Kada vidim neku sliku, zamislim je na nekoj kutiji, kada kupujem boje (mnogo ih imam, ali nikada ih nije dovoljno), takođe počnem da maštam gde bih mogla da ih iskoristim, šablone i kalupe za glinu takođe obožavam i stalno kupujem nove, mada ne stižem sve tom brzinom da isprobam.
U suštini, ovo je hobi, prioritet je primarni posao u školi, obaveze u porodici i slično. Dešava se da nekad po mesec dana ne stignem da četkice uzmem u ruke, i tada se mnogo uželim.
Zaista uživam u mackanju, stvaranju. To što prodajem radove je moj način da vratim uložen novac da bih mogla da ga ulažem dalje u moj dekupaž. I zaista, stalno volim da isprobam nešto novo, da kupujem nov repro materijal i da i dalje povremeno odem na radionice na kojima naučim ponešto novo.
Jako sam zahvalna svom suprugu na podršci. U renoviranju kuće, dobila sam svoj mali atelje, mesto gde nastaju moje lepe kutije”
Radove ove zaljubljenice u dekupaž možete vidjeti na Instagramu te Facebooku.
